Jednoga dana kralj neba, orao, odleti na more, da prona|e nešto za jelo. Sleti tako na jednu stenu i gleda, a odmah ispod površine, u moru, pliva riba. Pliva-pliva. Vidi je orao pa uzleti, obruši se i zgrabi je. Odnese je na obalu, pa kljuc, pa kljuc, pa kljuc - i nikako da je proguta.
A gledala to jedna vrana, gledala, pa se domislila kako da se okoristi. Kaže vrana orlu:
- Orle, orle, tako nećeš nikada da pojedeš tu ribu!
A orao se naljuti:
- Ti li ćeš da mi kažeš!
- Orle, orle - mirno će vrana - hoćeš da te naučim kako da pojedeš ribu?
- Ti mene da naučiš?! - nastavi orao da se ljuti. - Daj, prošetaj malo!
- Orle - i dalje će mirno vrana - a je l’ hoćeš izistinski da te naučim?
- E, baš da vidim! - naruga joj se orao. - Kaži, genijalko!
- Evo ovako - kaže vrana - uzmeš ribu u kljun, odletiš visoko, visoko i baciš je. Riba padne na zemlju, razbije se u komadiće, a ti onda kljuc-kljuc i kljuc-kljuc i pojedeš komadiće.
- Vidi! - iznenadi se orao. - Nije ti to loše! Pa, da probam.
I uzme ribu u kljun, pa odleti visoko, visoko, pa baci ribu, a riba padne na zemlju, a vrana pritrči, zgrabi ribu i bež’!Pobegne vrana s ribom, odleti u čestar i sasvim se sakrije.
Pa pojede ribu. I još kaže:
- Šta mu vredi što je kralj visina, kad je naivčina. Ne jede ribu ko ulovi, nego ko ume.
A orao? Eno ga, kljucka samo semenke i bobice, veli, dosta mu je riba.
Нема коментара:
Постави коментар