ЧОРБИЦА ЗА РОДУ И ЧОРБИЦА ЗА ЛИСИЦУ

 Nema lisice na ovome svetu koja nije ube|ena da je najpametnija, najdosetqivija, najlukavija, najmudrija i sve tako.

 E, tako se jednom jedna lisica koja se, naravno, bavila svim vrstama podvala i lukav{tina, namerila na svoju prvu kom{inicu, jednu rodu, koja je, kao i sve rode, `ivela na jednoj visokoj nozi. Drugu je, kao i sve rode, dr`ala podignutu, pa savijenu. Namerila se tako lisica, }ef joj da namagar~i rodu, eto tako!

 - Cewena gospo|o rodo - ka`e rodi lisica. - Bila bi mi velika ~ast kad biste izvoleli ru~ati kod mene.

 - Za{to da ne? - odogovori joj roda. - Vrlo rado. Ionako danas nisam spremala ni{ta za ru~ak.

 Pa tako odu kod lisice.

 Lisica smesti rodu ispred televizora, a ona ode u kuhiwu, pa skuva retku ~orbicu, onu od izmiksovanih povr}ki, pa je sipa ne u ~iniju, ne u duboki tawir, nego na plitku tacnu.

 - Izvol’te, gospo|o - stavi tacnu pred rodu. - Prijatno.

 Jadna roda svojim duga~kim kqunom kquc-kquc-kquc i ni{ta! Nije uspela ni kapku ~orbice da pojede, a lisica liz-srk, liz-srk pa se naboka, trbuh da joj pukne.

 Vidi roda da joj je lukava lisica smestila, pa malo razmisli, razmisli i odlu~i:  „Ovu liju bi trebalo malo nau~iti pameti!”

 Pa ka`e:

 - Veliko hvala, gospo|a lijo, na ovakvoj gozbi. A da li biste sutra vi do{li kod mene na ru~ak?

 - Za{to da ne? - smejuqi se lukava lisica zadovoqno. - Vrlo rado, draga gospo|o.  A {ta ste naumili da skuvate, ako smem da pitam?

- Naravno da smete, draga gospo|o - odgovori joj roda. - Mnogo mi se dopala ova va{a ~orbica, pa }u i ja sutra da je skuvam.

 Ode roda, a lisica se povaqa od smeha: glupe li rode!

 I tako do|e lisica rodi u ku}u. A roda, zaista, skuvala ~orbicu, ali je sipala u bocu duuuuga~kog grli}a.

 - Izvol’te, gospo|o - stavi bocu roda pred lisicu. - I prijatno.

 Obilazila lisica oko boce, al’ - ni{ta! Ni kapku da okusi. A roda duuuga~kim kqunom kroz duuuga~ki grli} srk-srk-srk i dobro se naboka.

 Kr~i lisici prazan stomak, a roda k’o roda, dobra srca, sa`ali se, pa ka`e:

 - Nadam se, kom{inice moja, da si nau~ila ne{to. I od lukavog ima lukaviji.

 Pa donese duboki tawir i sipa lisici ~orbicu.

 Srk lisica srk, pojede nekako ~orbicu, a u zemqu da propadne od stida.

 Pa ode ku}i.

 A roda? Eno je, upravo leti iznad tvog krova. Nosi bebu.

PAUNICA ILI VRANA, TO JE PITANJE

 Jednom jedna glupava i uobražena vrana nađe na jednom proplanku paunovo perje. I tu dobije genijalnu ideju:

 “A da ja uzmem ovo perje, da ga namontiram sebi na rep, pa da budem kao paunica?”

 I odmah prione na posao, da ideju ostvari. Pero po pero, namesti sva paunova pera sebi na rep, pa se zaputi kod svojih ortakinja vrana. Izađe pred njih, pa počne da se šepuri i duvaka.

 Gledale je vrane, al’ ništa ne shvataju. Onda se jedna vrana odluči da pita:

 - Je li, vrano, šta će ti to perje na repu?

 A uobražena vrana joj odgovori, onako, s visine:

 - Nisam ja vrana. Ja sam paunica!

 Zinule vrane od čuda: da li je moguće da neko bude tako tupavo uobražen! A vrana se i dalje duvaka, sve jednako:

 - Ja sam paunica, ja sam paunica...

 Onda jednoj vrani pukne film, pa će reći:

 - Ako si paunica, šta tražiš među nama vranama? Idi u svoje društvo!

 - Tačno! - odgovori joj uobražena vrana. - U pravu si. Idem ja kod paunova.

 I ode kod paunova.

 Gledaju je paunovi, pa ne mogu da veruju: je l’ to vrana odlepila načisto?!

 - Vrano, bre! - najzad dođe do teksta jedan paun. - Šta će ti to naše perje na repu?

 A vrana će, onako, s visine:

 - Nisam ja vrana, ja sam paunica!

 - Ko, bre, paunica!? - iznervira se paun. - Ne čini perje pauna! Skidaj to tuđe perje sa sebe i briši tamo kod svojih vrana! Vrana ostaje vrana, pa ma šta stavila na sebe! Ne kiti se tuđim perjem!

 A vrana uvređeno frkne i ode, mašući repom tako da je pero po pero paunovo počelo da opada. Dok je stigla ponovo do svojih vrana, ni jedno joj više nije ostalo, ali ona to nije primećivala u svojoj uobraženosti i tuposti.

 - Gde si paunice? - dočekale je vrane, kikoćući se.

 A vrana ih dostojanstveno nije ni konstatovala.

 Eno je, još se duvaka, mašući nepostojećim repom, uveseljavajući i vrane i paunove, a i ostale ptice, kao finalista u teve emisiju Ja imam talenat...

ЗА УКРАС, МАКАР

(Сећате ли се оне приповести о магарећем жирију? Има наставак!)

 Прошло десет и више година, догодило се много тога, но наjважније: умро лав. И сад, знате оно: састале се животиње, па бирају ко ће да наследи лава. Бирали, бирали па се посвађали и - свако на своју страну. Распало се Лавље царство.

 Но то и није битно за нашу причу...

 Битно је да се догодило нешто што је било за очекивање: постао једнога дана један магарац министар. Био је то магарац који се бавио културом, посебно музиком, за шта је словио и у лављој царевини за стручњака; није било комисије нити жирија за музички надарене у којима он није био, а наjчешеће и председавао.

 Постао дакле магарац, тај председник жирија, министар. Културе? Неееее! Министар за излазак и улазак у земљу. Нико, ипак, није толики магарац да би магарца поставио за министра културе, кад постоје квалификованији - овце, гуске, ћурани и, нарочито, папагаји. Постао, дакле, магарац министар, па довео, наравно, своје љубимце у министарство.

 И тако је врана, иначе одскора специјалиста за певање деци,  јер деци је добро све што им се да и шта деца знају шта је певање, постала државна секретарка у  магарећем министарству...

 Е, ово вранино министарство је одлучивало који ће певачи певати, тамо, ван земље, а о државном трошку. И за девизе, наравно.

 Тако се води брига о нашим исељеницима, а нарочито њиховој дечици!

 Досетили се јаду наши музичари, па почели да позивају врану на све могуће и немогуће фестивале, смотре, ревије дечје песме. И да је награђују свим могућим постојећим, али и новосмишљеним, дипломама, признањима, наградама, повељама.

 А врана ће им, као што је ред, омогућити да певају тамо, ван земље, а о државном трошку.

 За девизе, наравно.

 Чекај, чекај... а славуј? Шта је с тим грешником, наставником музичког у основној школи?

 Пензионисан, две године пре пуног стажа. По социјалном прoграму. Добио је и отпремнину.

 И опет је одлучио да, коначно, промени свој живот.

 За све паре отпремнине снимио је цеде са песмицама за децу, правим, истинским, на ком су извођачи све славуји, косови, шеве и зебе. Прави мајстори.

 Да, и?

 Ено га, дели цеде бесплатно основним школама - па ко узме, узме... за џабака је,  нек стоји, за украс, макар.

MAGAREĆI ŽIRI

 Jednom je jedan slavuj pročitao u novinama da se traže solo pevači, za snimanje samostalnog cedea u čuvenoj diskografskoj kući  Ciklama.  A slavuj kô slavuj - odmah se primio: pa, molim vas lepo, ko je bolji pevač od slavuja? A taj isti slavuj još uvek nema samostalni cede!

 I tako ode slavuj u čuvenu diskografsku kuću Ciklama, pa se tamo uredno prijavi:

 - Dobar dan. Gde se to snima samostalni cede?

 A tamo mu kažu:

 - Kud si navro? Šta misliš da si jedini? Sedi i čekaj na red.

 Sedne slavuj i čeka. A onda dođe tamo jedna vrana, pa kaže:

 - Ej, ćao. Gde se to snima samostalni cede?

 A tamo i vrani kažu:

 - Sedi i čekaj na red.

Čekali slavuj i vrana na red. Čekali jedan, pa drugi sat, pa kad je već započeo i treći sat čekanja, kažu im oni tamo:

 - Hajde, vas dvoje što čekate na red.

 I uvedu ih u studio. A u studiju sedi jedan magarac. I kaže magarac:

 - Vi ćete da pevate, a ja ću da vas slušam. A onda ću da odlučim ko bolje peva i ko će da snimi cede, jer ja sam stručni žiri.

 Pevao slavuj, pevao, pa otpevao najbolje što je umeo. Graktala vrana, graktala, pa odgraktala najbolje što je umela.

 I onda magarac kaže:

 - Vrano, javi se našoj pravnoj službi, da potpišeš ugovor. Ti ćeš da snimiš cede, jer si pevačica kakva nam treba.

 - Izvinite - kaže slavuj. - Ali to nije pevanje!

 - Ti li će mi kažeš! - razgoropadi se magarac.

 - Ja tvrdim da to nije pevanje, nego graktanje - nastavi slavuj. - I to sasvim stručno, jer ja sam završio Akademiju, solo pevanje.

 - Ma, šta se duvakaš! - ubaci se i vrana u razgovor. - Kome je za pevanje potrebna Akademija? Ja sam prirodno talentovana.

 - Tačno! - potvrdi magarac. - Ni ja nemam nikakve škole, ali znam šta valja, a šta ne. Zato sam žiri. Tvoja stručnost, dragi moj, ovde ne pije vode.

 I tako vrana snimi cede. I taj cede postane najveći hit Ciklame. I ne samo Ciklame, nego, uopšte, najveći hit, hit nad hitovima. Tri meseca prvi na svim top-listama. I svi, evo, još grakću i grakću... takav je to hit! Ne zna vrana šta će s parama koje zarađuje. I ne zna kud će pre da grakće, svi je traže. A baš je juče proglašena za ličnost godine...

 A slavuj? Eno ga, predaje muzičko u osnovnoj školi. Za to je stručan.

PASJA ROĐAČKA PRIČA

 Sretne jedne noći, onako, slučajno jedan izgladneli, olinjali, načisto propali vuk svog rođaka psa. A taj rođak pas je izgledao baš, baš: podgojen, negovane, sjajne dlake, puca od zdravlja, srećan i zadovoljan.

 Gleda ga vuk i ne veruje sopstvenim očima, pa kaže:

 - O, moj dragi rođače! Šta, bre, ti radiš u životu, da si takav?

 - Kakav, rođače? - začudi se pas.

 - Pa, takav, skockan kô porše! Pravi tajkun! A vidi mene! I jači sam, i veći, i pametniji od tebe, a crkô od gladi!

 - He-he - iskezi se samozadovoljno pas. - Ništa što i ti ne bi mogao.

 - Ja bih mogao? - začudi se sad vuk. - A kako, reci, svega ti?

 - Jednostavno - objasni mu pas. - Imam gazdu. I samo imam zadatak da ga čuvam. I njega i njegovu imovinu. On zapoveda, ja ga slušam.

 - To je sve? - zine vuk, a pas će:

 - Sve, rođače. Možeš da živiš kô bubreg u loju. Radiš što ti gazda kaže i ništa ne pitaš. A, znaš, upravo mu je potreban još jedan čuvar, pa bi ti mogao...

 - Super! - oduševi se vuk. - Idemo odmah kod tog tvog gazde!

 I tako krenu zajedno.

 Usput, zagleda vuk malo bolje svog rođaka, pa ugleda nešto neobično na njegovom vratu, nešto kao ožiljak, šta li...

 - Je li, rođače - upita vuk psa - šta ti je to na vratu?

 - Koje? - odvrati pas pitanjem.

 - To - pokaže mu vuk, a pas će, uz osmeh:

 - A, to! To je ožiljak od ogrlice.

 - Kakve, bre, ogrlice? - zine vuk.

 - Ogrlice, brate! - nasmeje se pas. - Gazda me vezuje lancem, danju, kad ništa ne radim. A noću me odveže, da mogu da ga čuvam.

 - Kako, bre, vezuje? - zapanji se vuk. - Ti, onda, znači ne možeš da ideš kud hoćeš i kad hoćeš?

 - Ha, ha, ha! - zakikota se pas. - Naravno da ne mogu! Nema tu šta da hoćeš i kad da hoćeš. Gazda je moj gazda.

 A vuk se zaustavi, pa kaže;

 - E, pa rođače, neka tebi i hrana, i maženje, i paženje! Hvala ti na ponudi, al’ ja svoju slobodu ne dam ni za kakvo blago!

 Pa se okrene i otrči nazad, u noć.

 Eno ga, još uvek trči kroz mrak, još uvek gladan i olinjao, ali slobodan. Tako mu i treba, sam je to tražio!

LAV JE LAV I KAD SPAVA, A MAGARAC?

 Legao jednom jedan stari umorni lav da se odmori, pa zaspao. A iz prikrajka ga gledala tri drugara: jedan vepar, jedan bik i jedan magarac.

 Gleda vepar, gleda, pa kaže:

 - Vidi matorog kako spava kao bebica! Kao da nikome ništa nije zgrešio! Imam ja neke neraščišćene račune s njim. Jednom me je dobro potprašio, al’ to je bilo još dok je bio mlad i snažan. Nego, da se ja njemu sad razdužim. Da ja njega malo kljovama munem, a? Važi?

 - Važi! - odgovore mu ona dvojica.

  Pa se vepar tako prišunja lavu, prišunja, pa ga kljovama čuk-čuk i bež’, koliko ga noge nose. A lav otvori jedno oko, otvori, pa progunđa:

 - Ih, bre, al’ si dosadan...

I nastavi da spava.

Gleda bik, gleda, pa kaže:

- Ej, vidi kako je vepar dobro prošao! Taj lav je, izgleda, baš zanemoćao. Nego, imam i ja neke neraščišćene račune s njim. Pa da ja njega malo rogovima, da mu vratim milo za drago, a? Važi?

 - Važi! - odgovori mu magarac.

 Pa se bik tako prišunja lavu, prišunja, pa ga rogovima boc-boc i bež’ koliko ga noge nose. A lav otvori drugo oko, otvori, pa progunđa:

 - Ih, bre, al’ si dosadan...

 I nastavi da spava.

 Gleda sve to magarac, gleda, pa veli sam sebi:

 - Au, kako su ovi hrabri! A šta sam ja gori od njih? Doduše, meni lav nikada ništa nažao nije učinio, ali da ga ja malo kopitama ritnem, a? Kad mogu oni, mogu i ja! Važi?

 - Važi! - odgovori sam sebi.

 Pa se magarac tako zatrči, pa kopitama ritne lava, a lav se razbudi i rikne:

 - Ako te ja dohvatim, magarčino jedna!

 A magarcu se podseku noge, pa ni da mrdne.

 - Baš si magarčina - nastavi lav. - Hajde ona dvojica, nekako da im oprostim. Kivni su na mene, ali su kukavice, no su dovoljno su pametni da pobegnu na vreme. A ti, budalo, šta ti to radiš? Niti si nešto snažan, niti si pametan. Loše si uzore našao. Nego, briši dok se nisam istinski naljutio! 

 I magac utekne, posramljen. A lav se protegne, zevne, okrene se na drugu stranu i progunđa:

 - Ne diraj lava kad spava, jer lava boli glava...

 I nastavi da spava, jer lav je lav i kad spava.

 A magarac? Eno ga, objavio hit-knjigu „Kako sam ritnuo lava”, pa dobio posao na televiziji, pa postao najglavniji lik na televiziji, jer vodi kontakt emisiju Ja i lavovi... i rita se, rita, do mile volje.

VEPAR I MAGARAC PA MAGARAC

 Najeo se jednom jedan vepar (a to je, inače, muška svinja), baš se nakrkao, pa mu se prispavalo, pa legao malo da odrema. A vreme se ubilo za dremku: sunašce umilno sija, vetrić ćarlija - dušu dalo.

 Al’ hoćeš! Eto ti ga jedan magarac! Ide i gleda: dremka vepar. I pomisli magarac: “Aha! Već dugo vrebam trenutak da se sprijateljim s ovim delijom! Trebaće mi takav snagator u životu. Nego, sad je trenutak! Miran je, dremljiv je, a ja ću da mu pričam lepe i ugodne priče, pa će da me zavoli i da me primi za ortaka.”

 Pa priđe vepru i počne da brblja: bla-bla-truć, i bla-bla-bla, i truć-truć-truć, i opet bla-bla-truć... brblja ti magarac, truća koješta, sve dok se jadan vepar ne razbudi, razbudi, pa vikne:

 - Slušaj, bre, magarčino jedna! Hoćeš li već jednom prestati!? Zar ne vidiš da spavam? A ti, kô navijen! Ako te sad dohvatim, ima da te istresem iz gaća! Nego, briši tamo kod svojih magaraca, pa njima trućaj koliko želiš! Magarci se druže s magarcima! Gubi se i pusti me da spavam! Hajde, tutanj!

 Preseče se grešni magarac, pa uhvati maglu. Sve kopitama lupa o zadnjicu.

 A vepar odahne, pa se izvali... al’ jok! Nikako da zaspi. Razbio mu se san, pa to ti je!

 Onda se, tako iznerviran, zaputi u svet, da nađe neko mesto gde nema magarca.

 Eno ga, i dan današnji luta okolo po belom svetu. Šta će, jadan, kad su magarci svugde oko nas.