СЛИКА ПОХЛЕПНОГ ПСА ДОРИЈАНА

 Jednom je jedan pas, koji se zvao Dorijan i koji je `iveo u dvori{tu jednog privatnog mesara u jednom gradi}u... eto, zaboravio sam kako se gradi} zove, a to i nije bitno za ovu pri~u. Samo se se}am da je pored wega tekao jedan potok, a to je bitno za ovu pri~u.

 Dakle, jednom je pas Dorijan uspeo da sa stola, dok je mesar za trenutak gledao u nebo, jer je ba{ iznad leteo avion-dvokrilac, a avioni-dvokrilci ne lete ba{ svaki dan iznad mesareve ku}e, ukrade jedan pove}i komad mesa. Ukrade tako Dorijan komad mesa, pa za`di iz dvori{ta, iz dva vrlo va`na razloga: da ga mesar ne vidi i da negde na miru sma`e svoj plen.

 Otr~i Dorijan van gradi}a i do|e do mosti}a na potoku. Zadihan - jer, izvinite, kako da jedan pas di{e kad mu je u ustima komad mesa? - zastane, da se malo oduva. I tada ugleda ispod, u vodi potoka, nekog psa. A taj neki pas u vodi dr`i u ustima komad, ma kakav komad, komadinu mesa!

 Dorijan pobeli, pa pozeleni od zavisti. A, glupowa pohlepni, nije uka~io da to vidi sopstvenu sliku u potoku!

 - Skvik! - zaski~i. - Vidi ti ovo! E, ba{ bi mi legla  takva komadina mesi{ta!

 Sko~i Dorijan u potok, bez razmi{qawa, da otme od tog psa komadinu mesa.

Bu}!

 Pa zine da zgrabi onaj komad. Al’ ho}e{! Zatalasa se voda, nestane, naravno, Dorijanove slike. I jo{: al’ ho}e{! Ispadne mu iz usta wegov komad mesa i otplovi ko zna kud.

 Glupi, pohlepni Dorijan!

 Gledala to sve jedna maca, pa }e re}i:

 - E, jesi budala! Ne ka`e xabe narod: ko ho}e ve}e, izgubi iz vre}e!

 Pa otr~i niz potok.

 A Dorijan? Eno ga, jo{ ~u~i u potoku, ube|en da je trebalo da svoj komad mesa nosi u vre}i. Sigurno ga ne bi izgubio.

ЧОРБИЦА ЗА РОДУ И ЧОРБИЦА ЗА ЛИСИЦУ

 Nema lisice na ovome svetu koja nije ube|ena da je najpametnija, najdosetqivija, najlukavija, najmudrija i sve tako.

 E, tako se jednom jedna lisica koja se, naravno, bavila svim vrstama podvala i lukav{tina, namerila na svoju prvu kom{inicu, jednu rodu, koja je, kao i sve rode, `ivela na jednoj visokoj nozi. Drugu je, kao i sve rode, dr`ala podignutu, pa savijenu. Namerila se tako lisica, }ef joj da namagar~i rodu, eto tako!

 - Cewena gospo|o rodo - ka`e rodi lisica. - Bila bi mi velika ~ast kad biste izvoleli ru~ati kod mene.

 - Za{to da ne? - odogovori joj roda. - Vrlo rado. Ionako danas nisam spremala ni{ta za ru~ak.

 Pa tako odu kod lisice.

 Lisica smesti rodu ispred televizora, a ona ode u kuhiwu, pa skuva retku ~orbicu, onu od izmiksovanih povr}ki, pa je sipa ne u ~iniju, ne u duboki tawir, nego na plitku tacnu.

 - Izvol’te, gospo|o - stavi tacnu pred rodu. - Prijatno.

 Jadna roda svojim duga~kim kqunom kquc-kquc-kquc i ni{ta! Nije uspela ni kapku ~orbice da pojede, a lisica liz-srk, liz-srk pa se naboka, trbuh da joj pukne.

 Vidi roda da joj je lukava lisica smestila, pa malo razmisli, razmisli i odlu~i:  „Ovu liju bi trebalo malo nau~iti pameti!”

 Pa ka`e:

 - Veliko hvala, gospo|a lijo, na ovakvoj gozbi. A da li biste sutra vi do{li kod mene na ru~ak?

 - Za{to da ne? - smejuqi se lukava lisica zadovoqno. - Vrlo rado, draga gospo|o.  A {ta ste naumili da skuvate, ako smem da pitam?

- Naravno da smete, draga gospo|o - odgovori joj roda. - Mnogo mi se dopala ova va{a ~orbica, pa }u i ja sutra da je skuvam.

 Ode roda, a lisica se povaqa od smeha: glupe li rode!

 I tako do|e lisica rodi u ku}u. A roda, zaista, skuvala ~orbicu, ali je sipala u bocu duuuuga~kog grli}a.

 - Izvol’te, gospo|o - stavi bocu roda pred lisicu. - I prijatno.

 Obilazila lisica oko boce, al’ - ni{ta! Ni kapku da okusi. A roda duuuga~kim kqunom kroz duuuga~ki grli} srk-srk-srk i dobro se naboka.

 Kr~i lisici prazan stomak, a roda k’o roda, dobra srca, sa`ali se, pa ka`e:

 - Nadam se, kom{inice moja, da si nau~ila ne{to. I od lukavog ima lukaviji.

 Pa donese duboki tawir i sipa lisici ~orbicu.

 Srk lisica srk, pojede nekako ~orbicu, a u zemqu da propadne od stida.

 Pa ode ku}i.

 A roda? Eno je, upravo leti iznad tvog krova. Nosi bebu.

PAUNICA ILI VRANA, TO JE PITANJE

 Jednom jedna glupava i uobražena vrana nađe na jednom proplanku paunovo perje. I tu dobije genijalnu ideju:

 “A da ja uzmem ovo perje, da ga namontiram sebi na rep, pa da budem kao paunica?”

 I odmah prione na posao, da ideju ostvari. Pero po pero, namesti sva paunova pera sebi na rep, pa se zaputi kod svojih ortakinja vrana. Izađe pred njih, pa počne da se šepuri i duvaka.

 Gledale je vrane, al’ ništa ne shvataju. Onda se jedna vrana odluči da pita:

 - Je li, vrano, šta će ti to perje na repu?

 A uobražena vrana joj odgovori, onako, s visine:

 - Nisam ja vrana. Ja sam paunica!

 Zinule vrane od čuda: da li je moguće da neko bude tako tupavo uobražen! A vrana se i dalje duvaka, sve jednako:

 - Ja sam paunica, ja sam paunica...

 Onda jednoj vrani pukne film, pa će reći:

 - Ako si paunica, šta tražiš među nama vranama? Idi u svoje društvo!

 - Tačno! - odgovori joj uobražena vrana. - U pravu si. Idem ja kod paunova.

 I ode kod paunova.

 Gledaju je paunovi, pa ne mogu da veruju: je l’ to vrana odlepila načisto?!

 - Vrano, bre! - najzad dođe do teksta jedan paun. - Šta će ti to naše perje na repu?

 A vrana će, onako, s visine:

 - Nisam ja vrana, ja sam paunica!

 - Ko, bre, paunica!? - iznervira se paun. - Ne čini perje pauna! Skidaj to tuđe perje sa sebe i briši tamo kod svojih vrana! Vrana ostaje vrana, pa ma šta stavila na sebe! Ne kiti se tuđim perjem!

 A vrana uvređeno frkne i ode, mašući repom tako da je pero po pero paunovo počelo da opada. Dok je stigla ponovo do svojih vrana, ni jedno joj više nije ostalo, ali ona to nije primećivala u svojoj uobraženosti i tuposti.

 - Gde si paunice? - dočekale je vrane, kikoćući se.

 A vrana ih dostojanstveno nije ni konstatovala.

 Eno je, još se duvaka, mašući nepostojećim repom, uveseljavajući i vrane i paunove, a i ostale ptice, kao finalista u teve emisiju Ja imam talenat...

ЗА УКРАС, МАКАР

(Сећате ли се оне приповести о магарећем жирију? Има наставак!)

 Прошло десет и више година, догодило се много тога, но наjважније: умро лав. И сад, знате оно: састале се животиње, па бирају ко ће да наследи лава. Бирали, бирали па се посвађали и - свако на своју страну. Распало се Лавље царство.

 Но то и није битно за нашу причу...

 Битно је да се догодило нешто што је било за очекивање: постао једнога дана један магарац министар. Био је то магарац који се бавио културом, посебно музиком, за шта је словио и у лављој царевини за стручњака; није било комисије нити жирија за музички надарене у којима он није био, а наjчешеће и председавао.

 Постао дакле магарац, тај председник жирија, министар. Културе? Неееее! Министар за излазак и улазак у земљу. Нико, ипак, није толики магарац да би магарца поставио за министра културе, кад постоје квалификованији - овце, гуске, ћурани и, нарочито, папагаји. Постао, дакле, магарац министар, па довео, наравно, своје љубимце у министарство.

 И тако је врана, иначе одскора специјалиста за певање деци,  јер деци је добро све што им се да и шта деца знају шта је певање, постала државна секретарка у  магарећем министарству...

 Е, ово вранино министарство је одлучивало који ће певачи певати, тамо, ван земље, а о државном трошку. И за девизе, наравно.

 Тако се води брига о нашим исељеницима, а нарочито њиховој дечици!

 Досетили се јаду наши музичари, па почели да позивају врану на све могуће и немогуће фестивале, смотре, ревије дечје песме. И да је награђују свим могућим постојећим, али и новосмишљеним, дипломама, признањима, наградама, повељама.

 А врана ће им, као што је ред, омогућити да певају тамо, ван земље, а о државном трошку.

 За девизе, наравно.

 Чекај, чекај... а славуј? Шта је с тим грешником, наставником музичког у основној школи?

 Пензионисан, две године пре пуног стажа. По социјалном прoграму. Добио је и отпремнину.

 И опет је одлучио да, коначно, промени свој живот.

 За све паре отпремнине снимио је цеде са песмицама за децу, правим, истинским, на ком су извођачи све славуји, косови, шеве и зебе. Прави мајстори.

 Да, и?

 Ено га, дели цеде бесплатно основним школама - па ко узме, узме... за џабака је,  нек стоји, за украс, макар.

MAGAREĆI ŽIRI

 Jednom je jedan slavuj pročitao u novinama da se traže solo pevači, za snimanje samostalnog cedea u čuvenoj diskografskoj kući  Ciklama.  A slavuj kô slavuj - odmah se primio: pa, molim vas lepo, ko je bolji pevač od slavuja? A taj isti slavuj još uvek nema samostalni cede!

 I tako ode slavuj u čuvenu diskografsku kuću Ciklama, pa se tamo uredno prijavi:

 - Dobar dan. Gde se to snima samostalni cede?

 A tamo mu kažu:

 - Kud si navro? Šta misliš da si jedini? Sedi i čekaj na red.

 Sedne slavuj i čeka. A onda dođe tamo jedna vrana, pa kaže:

 - Ej, ćao. Gde se to snima samostalni cede?

 A tamo i vrani kažu:

 - Sedi i čekaj na red.

Čekali slavuj i vrana na red. Čekali jedan, pa drugi sat, pa kad je već započeo i treći sat čekanja, kažu im oni tamo:

 - Hajde, vas dvoje što čekate na red.

 I uvedu ih u studio. A u studiju sedi jedan magarac. I kaže magarac:

 - Vi ćete da pevate, a ja ću da vas slušam. A onda ću da odlučim ko bolje peva i ko će da snimi cede, jer ja sam stručni žiri.

 Pevao slavuj, pevao, pa otpevao najbolje što je umeo. Graktala vrana, graktala, pa odgraktala najbolje što je umela.

 I onda magarac kaže:

 - Vrano, javi se našoj pravnoj službi, da potpišeš ugovor. Ti ćeš da snimiš cede, jer si pevačica kakva nam treba.

 - Izvinite - kaže slavuj. - Ali to nije pevanje!

 - Ti li će mi kažeš! - razgoropadi se magarac.

 - Ja tvrdim da to nije pevanje, nego graktanje - nastavi slavuj. - I to sasvim stručno, jer ja sam završio Akademiju, solo pevanje.

 - Ma, šta se duvakaš! - ubaci se i vrana u razgovor. - Kome je za pevanje potrebna Akademija? Ja sam prirodno talentovana.

 - Tačno! - potvrdi magarac. - Ni ja nemam nikakve škole, ali znam šta valja, a šta ne. Zato sam žiri. Tvoja stručnost, dragi moj, ovde ne pije vode.

 I tako vrana snimi cede. I taj cede postane najveći hit Ciklame. I ne samo Ciklame, nego, uopšte, najveći hit, hit nad hitovima. Tri meseca prvi na svim top-listama. I svi, evo, još grakću i grakću... takav je to hit! Ne zna vrana šta će s parama koje zarađuje. I ne zna kud će pre da grakće, svi je traže. A baš je juče proglašena za ličnost godine...

 A slavuj? Eno ga, predaje muzičko u osnovnoj školi. Za to je stručan.

PASJA ROĐAČKA PRIČA

 Sretne jedne noći, onako, slučajno jedan izgladneli, olinjali, načisto propali vuk svog rođaka psa. A taj rođak pas je izgledao baš, baš: podgojen, negovane, sjajne dlake, puca od zdravlja, srećan i zadovoljan.

 Gleda ga vuk i ne veruje sopstvenim očima, pa kaže:

 - O, moj dragi rođače! Šta, bre, ti radiš u životu, da si takav?

 - Kakav, rođače? - začudi se pas.

 - Pa, takav, skockan kô porše! Pravi tajkun! A vidi mene! I jači sam, i veći, i pametniji od tebe, a crkô od gladi!

 - He-he - iskezi se samozadovoljno pas. - Ništa što i ti ne bi mogao.

 - Ja bih mogao? - začudi se sad vuk. - A kako, reci, svega ti?

 - Jednostavno - objasni mu pas. - Imam gazdu. I samo imam zadatak da ga čuvam. I njega i njegovu imovinu. On zapoveda, ja ga slušam.

 - To je sve? - zine vuk, a pas će:

 - Sve, rođače. Možeš da živiš kô bubreg u loju. Radiš što ti gazda kaže i ništa ne pitaš. A, znaš, upravo mu je potreban još jedan čuvar, pa bi ti mogao...

 - Super! - oduševi se vuk. - Idemo odmah kod tog tvog gazde!

 I tako krenu zajedno.

 Usput, zagleda vuk malo bolje svog rođaka, pa ugleda nešto neobično na njegovom vratu, nešto kao ožiljak, šta li...

 - Je li, rođače - upita vuk psa - šta ti je to na vratu?

 - Koje? - odvrati pas pitanjem.

 - To - pokaže mu vuk, a pas će, uz osmeh:

 - A, to! To je ožiljak od ogrlice.

 - Kakve, bre, ogrlice? - zine vuk.

 - Ogrlice, brate! - nasmeje se pas. - Gazda me vezuje lancem, danju, kad ništa ne radim. A noću me odveže, da mogu da ga čuvam.

 - Kako, bre, vezuje? - zapanji se vuk. - Ti, onda, znači ne možeš da ideš kud hoćeš i kad hoćeš?

 - Ha, ha, ha! - zakikota se pas. - Naravno da ne mogu! Nema tu šta da hoćeš i kad da hoćeš. Gazda je moj gazda.

 A vuk se zaustavi, pa kaže;

 - E, pa rođače, neka tebi i hrana, i maženje, i paženje! Hvala ti na ponudi, al’ ja svoju slobodu ne dam ni za kakvo blago!

 Pa se okrene i otrči nazad, u noć.

 Eno ga, još uvek trči kroz mrak, još uvek gladan i olinjao, ali slobodan. Tako mu i treba, sam je to tražio!

LAV JE LAV I KAD SPAVA, A MAGARAC?

 Legao jednom jedan stari umorni lav da se odmori, pa zaspao. A iz prikrajka ga gledala tri drugara: jedan vepar, jedan bik i jedan magarac.

 Gleda vepar, gleda, pa kaže:

 - Vidi matorog kako spava kao bebica! Kao da nikome ništa nije zgrešio! Imam ja neke neraščišćene račune s njim. Jednom me je dobro potprašio, al’ to je bilo još dok je bio mlad i snažan. Nego, da se ja njemu sad razdužim. Da ja njega malo kljovama munem, a? Važi?

 - Važi! - odgovore mu ona dvojica.

  Pa se vepar tako prišunja lavu, prišunja, pa ga kljovama čuk-čuk i bež’, koliko ga noge nose. A lav otvori jedno oko, otvori, pa progunđa:

 - Ih, bre, al’ si dosadan...

I nastavi da spava.

Gleda bik, gleda, pa kaže:

- Ej, vidi kako je vepar dobro prošao! Taj lav je, izgleda, baš zanemoćao. Nego, imam i ja neke neraščišćene račune s njim. Pa da ja njega malo rogovima, da mu vratim milo za drago, a? Važi?

 - Važi! - odgovori mu magarac.

 Pa se bik tako prišunja lavu, prišunja, pa ga rogovima boc-boc i bež’ koliko ga noge nose. A lav otvori drugo oko, otvori, pa progunđa:

 - Ih, bre, al’ si dosadan...

 I nastavi da spava.

 Gleda sve to magarac, gleda, pa veli sam sebi:

 - Au, kako su ovi hrabri! A šta sam ja gori od njih? Doduše, meni lav nikada ništa nažao nije učinio, ali da ga ja malo kopitama ritnem, a? Kad mogu oni, mogu i ja! Važi?

 - Važi! - odgovori sam sebi.

 Pa se magarac tako zatrči, pa kopitama ritne lava, a lav se razbudi i rikne:

 - Ako te ja dohvatim, magarčino jedna!

 A magarcu se podseku noge, pa ni da mrdne.

 - Baš si magarčina - nastavi lav. - Hajde ona dvojica, nekako da im oprostim. Kivni su na mene, ali su kukavice, no su dovoljno su pametni da pobegnu na vreme. A ti, budalo, šta ti to radiš? Niti si nešto snažan, niti si pametan. Loše si uzore našao. Nego, briši dok se nisam istinski naljutio! 

 I magac utekne, posramljen. A lav se protegne, zevne, okrene se na drugu stranu i progunđa:

 - Ne diraj lava kad spava, jer lava boli glava...

 I nastavi da spava, jer lav je lav i kad spava.

 A magarac? Eno ga, objavio hit-knjigu „Kako sam ritnuo lava”, pa dobio posao na televiziji, pa postao najglavniji lik na televiziji, jer vodi kontakt emisiju Ja i lavovi... i rita se, rita, do mile volje.

VEPAR I MAGARAC PA MAGARAC

 Najeo se jednom jedan vepar (a to je, inače, muška svinja), baš se nakrkao, pa mu se prispavalo, pa legao malo da odrema. A vreme se ubilo za dremku: sunašce umilno sija, vetrić ćarlija - dušu dalo.

 Al’ hoćeš! Eto ti ga jedan magarac! Ide i gleda: dremka vepar. I pomisli magarac: “Aha! Već dugo vrebam trenutak da se sprijateljim s ovim delijom! Trebaće mi takav snagator u životu. Nego, sad je trenutak! Miran je, dremljiv je, a ja ću da mu pričam lepe i ugodne priče, pa će da me zavoli i da me primi za ortaka.”

 Pa priđe vepru i počne da brblja: bla-bla-truć, i bla-bla-bla, i truć-truć-truć, i opet bla-bla-truć... brblja ti magarac, truća koješta, sve dok se jadan vepar ne razbudi, razbudi, pa vikne:

 - Slušaj, bre, magarčino jedna! Hoćeš li već jednom prestati!? Zar ne vidiš da spavam? A ti, kô navijen! Ako te sad dohvatim, ima da te istresem iz gaća! Nego, briši tamo kod svojih magaraca, pa njima trućaj koliko želiš! Magarci se druže s magarcima! Gubi se i pusti me da spavam! Hajde, tutanj!

 Preseče se grešni magarac, pa uhvati maglu. Sve kopitama lupa o zadnjicu.

 A vepar odahne, pa se izvali... al’ jok! Nikako da zaspi. Razbio mu se san, pa to ti je!

 Onda se, tako iznerviran, zaputi u svet, da nađe neko mesto gde nema magarca.

 Eno ga, i dan današnji luta okolo po belom svetu. Šta će, jadan, kad su magarci svugde oko nas.

GLADNI, A NAIVNI ORAO I GLADNA, A KVARNA VRANA

 Jednoga dana kralj neba, orao, odleti na more, da prona|e nešto za jelo. Sleti tako na jednu stenu i gleda, a odmah ispod površine, u moru, pliva riba. Pliva-pliva. Vidi je orao pa uzleti, obruši se i zgrabi je. Odnese je na obalu, pa kljuc, pa kljuc, pa kljuc - i nikako da je proguta.

 A gledala to jedna vrana, gledala, pa se domislila kako da se okoristi. Kaže vrana orlu:

 - Orle, orle, tako nećeš nikada da pojedeš tu ribu!

 A orao se naljuti:

 - Ti li ćeš da mi kažeš!

 - Orle, orle - mirno će vrana - hoćeš da te naučim kako da pojedeš ribu?

 - Ti mene da naučiš?! - nastavi orao da se ljuti. - Daj, prošetaj malo!

 - Orle - i dalje će mirno vrana - a je l’ hoćeš izistinski da te naučim?

 - E, baš da vidim! - naruga joj se orao. - Kaži, genijalko!

 - Evo ovako - kaže vrana - uzmeš ribu u kljun, odletiš visoko, visoko i baciš je. Riba padne na zemlju, razbije se u komadiće, a ti onda kljuc-kljuc i kljuc-kljuc i pojedeš komadiće.

 - Vidi! - iznenadi se orao. - Nije ti to loše! Pa, da probam.

 I uzme ribu u kljun, pa odleti visoko, visoko, pa baci ribu, a riba padne na zemlju, a vrana pritrči, zgrabi ribu i bež’!Pobegne vrana s ribom, odleti u čestar i sasvim se sakrije.

Pa pojede ribu. I još kaže:

 - Šta mu vredi što je kralj visina, kad je naivčina. Ne jede ribu ko ulovi, nego ko ume.

 A orao? Eno ga, kljucka samo semenke i bobice, veli, dosta mu je riba.

ORAO SILEDŽIJA I MAMA LIJA, LUKAVA NARAVNO

 Jedno jutro mama lija izađe da potraži nešto za jelo i povede sa sobom svog sinčića lisičića. A taj je bio nevaljao i nemiran dozlaboga! Samo je jurcao levo-desno kô muva bez glave, i nije slušao mamu, i nije gledao kud ide, i tako se odjednom našao na vrhu jedne ogromne, strme stene. I kad ga je mama lija ugledala, načisto se presekla.

 - Sine! - povikala je. - Stani! Ne mrdaj! Miruj tu gde si, da ne padneš. Evo, stižem odmah, da te skinem odatle!

 Pa je potrčala, ali nije stigla ni do podnožja stene, kad ti se s neba obruši nekakva ogromna orlušina, zgrabi lisičića i odnese ga visoko, visoko.

 Stane mama lija, isprepada se, pa počne da moli orla:

 - Orle, orle, vrati mi moje dete! Šta će ti on? Molim te, vrati mi ga!

  A orao - ni da čuje. I, što je još gore, odnese lisičića u svoje gnezdo, koje je bilo na samom vrhu jednog jako visokog drveta. A mama lija se još više prepadne, pa udari u kuknjavu:

 - Orle, orle, molim te, vrati mi moje dete! Vidiš kako je to visoko! Može da padne, da se udari, da polomi ruku ili nogu, ne daj Bože... molim te, vrati mi moje dete!

 A orao - ni da čuje!

 Jadna mama lija, kud će, šta će... gleda levo, gleda desno i ugleda nedaleko, na livadi, vatru koju su čobani zapalili, pa ostavili, a oni otišli.

 “Super!” pomisli lisica. I otrči do vatre, pa uzme jednu zapaljenu granu, pa se vrati do drveta, pa kaže:

 - Orle, orle, molim te da mi vratiš dete!

 - Ne pada mi na pamet! - odbrusi nadmeno orlušina.

 A mama lija će na to:

 - Orle, ako mi ne vratiš moje dete, ja ću ovom granom da zapalim drvo, pa će da izgori i drvo i tvoje gnezdo!

 - Ej, čekaj! - uplaši se orao. - Stani! nemoj! Evo tebi tvoje dete!

 Pa zgrabi lisičića i spusti ga pored mame. A mama lija uzme dete i bež’, bež’ preko livade, a sve misli: “O, hvala ti Bože što je orao onako glupav! Kud bih ja zapalila drvo, da izgori njegovo gnezdo i moj sin u njemu!”

 Pa kad su stigli do kuće, kaže mama lija svom sinčiću lisičiću:

 - Sine moj, molim te da mi nešto obećaš. Nemoj više da si nevaljao i neposlušan. Nemoj više da jurcaš okolo kô muva bez glave. Da daš mami ruku. I da budeš poslušan. Važi?

 - Važi - kaže lisičić.

 I od tada je bio najbolje dete na svetu.

 A orao? Eno ga, stoji u redu za kredit, hoće da kupi stan u soliteru.

VELIKI ŽABAC, MNOOOGO VEĆI VO

 Na svetu uvek ima onih koji bi da budu veći nego što jesu, po svaku cenu.

 Tako jednoga dana jedan vo izađe na jednu livadu da pase jednu travu, a u travi su bile žabice.

 Pase vo travu, gleda svoja posla, ne obraća pažnju na žabice, kao i obično. A kako bi obratio pažnju, kad su žabe male, malecke, a on veeeeliki?

 E, ali, našao se tu jedan tupavi, uobraženi žabac. Pa kaže taj žabac:

 - Vidi ti vola kako se pravi važan! Pa on mene uopšte ne primećuje!

 - Ha-ha-ha! - nasmejale se ostale žabice. - Pa, kako da te primeti kad si ti mali a on veeeeliki?

 - Ko mali?! - razgoropadi se žabac. - Ja mali? Ja mali?! Ja mogu, samo ako hoću, da budem veliki kao on!

 - Daj - kažu mu žabice - ne pričaj svašta!

 - Ja pričam svašta?! - vikne žabac. - E, sad ćete da vidite!

 Pa udahne duboko vazduh, naduje se sav i onda pita:

 - A? Šta kažete? Jesam sad veliki kao on?

 - Ma, nisi! - kažu mu ostale žabice. - Ti si jedan mali žabac!

 - Ko mali?! - opet se razgoropadi žabac. - Ja mali? Ja mali?! E, sad ćete da vidite!

 Pa udahne još dublje vazduh, pa se još više naduva, pa kaže:

 - A? Jesam sad veliki kao on?

 - Ma, nisi! - kažu mu ostale žabice. - Još uvek si ti samo jedan mali žabac!

 - A, tako! - iznervira se žabac. - E, sad ćete da vidite!!!

 Pa udahne duboko, duuuuuboko, pa se naduje, pa se naduuuva i - odleti, kao balon. Odleti viiisoko, odleti daleko i nestane. A vo pogleda, pogleda, pa kaže:

 - Cccc! Tako to biva s onima koji žele da budu veći nego što jesu.

 I nastavi mirno da pase travu.

 A žabac? Nestao, zar ga ne vidite? Spominje se, ponekad, kad velike žabe pričaju poučne priče malim žabama.

NAJLEPŠA KUĆA: MOJ STAN

 Družili se tako jednom jedna velika žaba i jedan mali miš. Pa jednom kaže mali miš velikoj žabi:

 - Žabo, žabice, a da li bi htela da dođeš malo kod mene, da vidiš kako je lepa moja kuća, najlepša na svetu? 

 A žaba kaže:

 - Zašto da ne! Samo, gde je tvoja kuća?

 - Znaš gde je onaj stari mlin? - kaže miš.

 A žaba kaže:

 - Stari mlin... stari mlin... aha, znam! Tu, odmah uz potok!

 - E, tamo ja stanujem - kaže miš.

 I žaba kaže:

 - U redu. Idemo.

 I tako odu do starog mlina.

 Uđe žaba u mlin, kad ono tamo - brašno! Levo brašno, desno brašno, gore brašno, dole brašno, ispred brašno, iza brašno... svugde brašno!

 - Au! - kaže žaba. - Mišu, moj mišiću, a gde ti je ovde voda?

 - Iiii! - zaciči miš uplašeno. - Kakva voda?! Pa jedna kap vode bi napravila od brašna testo! A kako ja da stanujem u testu?

 Namršti se žaba, pa kaže:

 - Ništa ti ovo ne valja! Nego, da dođeš ti kod mene, da vidiš gde ja stanujem i kako je kod mene lepo, najlepše na svetu.

 Razmisli malo miš, pa kaže:

 - Važi. A gde ti stanuješ?

 - Znaš gde je ona velika bara? - pita žaba, a miš opet malo razmisli, pa kaže:

 - Znam.

- E, tamo ja stanujem - kaže žaba. - Pa, je l’ idemo?

 I tu miš malo više razmisli, razmisli pa kaže:

 -Ali to je jako daleko. Kako ću ja, ovako mali, da odem tamo?

 A žaba će na to, bez razmišljanja:

 - Ih, nema problema! Popneš se meni na leđa, pa ću da te odnesem.

 - E, žabo, žabice - kaže miš - ima problema! Ti ćeš skok-skok-skok, a ja ću pad-pad-pad s tvojih leđa, pa ću da se udarim, pa će da me boli.

 I tu žaba počne da razmišlja. I onda se seti:

 - Imam ja rešenje za svaki problem.

 Pa uzme s jedne vreće plavu traku, onu kojom se vreća vezuje da se brašno ne raspe, pa popne miša na svoja leđa, pa veže jedan kraj plave trake mišu za repić, a drugi kraj plave trake sebi za nogu i onda skok-skok, skok-skok-skok,skok,skok-skok... sve do bare. Stane ispred bare i spremi se za veeeliki skok, a miš kaže:

 - Nećeš valjda?!

 - Hoću - kaže žaba. - To je moj stan.

 A miš se brzo snađe i još brže odveže traku sa žabine noge i još, još brže skoči na zemlju. A žaba skok i buć! U baru.

 - Auh - kaže miš. - U poslednjem trenutku!

 Pa onda kaže:

 - Žabo, žabice, neka tebi tvoja najlepša kuća, a ja idem u moj najlepši stan. Tebi bara, meni brašno. Svakom je najlepše tamo gde pripada.

 I ode.

 A žaba? Eno je, brčka se u bari i uči da pliva leđnim stilom.

VUK K'O VUK, A JAGNJE PAMETNO

  Jednom jedno jagnje ožedni, pa pođe na potok da se napije vode. A mama ovca mu kaže:

  - Nemoj tamo da ideš, sine moj,  jer tamo često dolazi veliki zli vuk. Sačekaj da tata dođe iz tora, pa da zajedno idete.

  A jagnje kaže mami ovci:

  - Ne brini, mama. Umem ja s velikim zlim vukovima, jer su veliki zli vukovi jako glupi, a ja sam jedno pametno jagnje.

  I tako jagnje ode samo na potok. Ali tek što je htelo da pije vodice, eto ti ga veliki zli vuk. A taj je gledao samo da nekome nešto napakosti, nekog da gnjavi i masira i da nekome nanese neko zlo. 

  I taj, kad je ugledao jagnje, odmah pomisli:“Oho-ho! Evo lepog posla za mene! E, sad ću ja načisto da sredim ovo malo i bespomoćno jagnje.”

  Pa stane pored jagnjeta i zaurla:

  - Auuuuuu! A zašto ti mutiš vodu koju pijem?

  A jagnje, mrtvo ‘ladno, kaže:

  - Ali, čika vuče, kako ja mogu da mutim vodu koju ti piješ kad ti stojiš uzvodno, a ja nizvodno i voda teče od tebe prema meni?

Vidi vuk da je ispao glup, pa se još više raspakosti, pa će:

- Aha! Tako! A zašto si ti pričao svašta o meni? Zašto si me ogovarao, a?

  A jagnje će:

  - A kada i gde, čika vuče?

  - Kako kada?! - zareži vuk. - Pre šest meseci, dole, na livadi!

  - Ali, čika vuče - umilno se osmehne jagnje - ja pre šest meseci nisam ni bio rođen.

  Vidi vuk da je ispao još gluplji, pa, da se izvadi, zaurla besno:

  - Eeee! Ako to nisi bio ti, onda je to bio tvoj otac!

  A jagnje se još umilnije osmehne, osmehne, pa kaže:

  - Čika vuče, ako je to bio moj tata, zašto ti to meni pričaš? Zašto to ne kažeš mom tati?

  - Je l’? - urla vuk. - A gde je, moliću lepo, taj tvoj tata?

  - Pogledaj iza sebe, čika vuče - zameketa jagnje najumilnije što je umelo. - Vidiš ono stado ovaca? E, onaj ovan predvodnik, onaj najveći i najjači, onaj s najvećim rogovima, e to je moj tata!

  Osvrne se vuk, pa vidi ovna... auuuuu, veliki li je! Auuuu, opasan li je! Pa se vuk isprepada. Pa vuk kaže:

  - Dobro, dobro, odoh ja sad da to raspravim s njim...

  I zaždi niz stazu, kukavički podvijena repa.

  - Ej, čika vuče! - dobaci mu jagnje. - Moj tata je na drugoj strani, ne tamo gde ti trčiš!

  A vuk - ništa. Odjuri, glavom bez obzira.

  A jagnje se napije vode, pa se vrati na livadu i kulturno se javi, prolazeći pored ovna-predvodnika:

  - Dobar dan. Kako ste danas?

  I ode kod mame.

  A vuk? Eno ga, pije mineralnu vodu, nešto mu se ne ide na potok...

JEDNA LISICA, JEDAN GAVRAN I JEDNA KOMADEŠKA SIRA

  Jednoga dana jedan je gavran sedeo na jednoj grani jednog drveta i držao u kljunu jednu komadešku sira. I prolazila jedna lisica ispod tog jednog drveta na čijoj je jednoj grani sedeo jedan gavran držeći u kljunu jednu komadešku sira. I ta jedna lisica je bila jako gladna. I onda je videla jednu granu na kojoj je sedeo jedan gavran koji je držao u kljunu jednu komadešku sira. I onda je jedna lisica, koja je bila jako gladna, pomislila jednu misao: „Jao, što bi bilo lepo kad bih ja imala onu jednu komadešku sira!”

  A jedan gavran nije mislio nijednu misao, jer je bio glup i uobražen.

  I onda je jedna lisica pomislila još jednu misao, pa je stala ispod te jedne grane i jednim najslađim glasom kazala jednom gavranu koji je držao jednu komadešku sira u kljunu:

  - Gavro, Gavro, kako si ti jedna lepa ptica! Kako ti imaš lepo i sjajno crno perje! Kako ti je stas prefinjen, a pojava plemenita!

A jedan gavran je počeo jako da se pravi važan.

- Gavro, Gavro - nastavila je jedna lisica da priča još umilnijim glasom - mora da ti je i glas isto predivan, jer jedna takva predivna ptica mora da ima najlepši glas na svetu.

  A jedan gavran je nastavio da se pravi jako, jako važan, iako nije razumeo gotovo ništa od onoga što mu je jedna lisica kazala, ali je to svakako bilo nešto jako, jako važno. I jedna lisica je zamolila:

  - Gavro, Gavro, da li bi hteo, molim te, nešto da mi otpevaš, jer ako ti je glas kao što ti je izgled, onda si ti prava kraljevska ptica!

I tu se jedan gavran napravi jako, jako, jako važan, pa grakne iz sve snage:

  - Grrraaaaaaaaaaa!!!

  A iz kljuna mu ispadne jedna komadeška sira. I onda jedna lisica uzme tu jednu komadešku sira i u slast je pojede. I još kaže jednom gavranu:

  - Auuuu! Ala si ti jedna glupa i uobražena ptica!

  Pa ode.

  A gavran? Eno ga, priprema se da polaže prijemni za muzičku školu, odsek solo pevanje.