Najeo se jednom jedan vepar (a to je, inače, muška svinja), baš se nakrkao, pa mu se prispavalo, pa legao malo da odrema. A vreme se ubilo za dremku: sunašce umilno sija, vetrić ćarlija - dušu dalo.
Al’ hoćeš! Eto ti ga jedan magarac! Ide i gleda: dremka vepar. I pomisli magarac: “Aha! Već dugo vrebam trenutak da se sprijateljim s ovim delijom! Trebaće mi takav snagator u životu. Nego, sad je trenutak! Miran je, dremljiv je, a ja ću da mu pričam lepe i ugodne priče, pa će da me zavoli i da me primi za ortaka.”
Pa priđe vepru i počne da brblja: bla-bla-truć, i bla-bla-bla, i truć-truć-truć, i opet bla-bla-truć... brblja ti magarac, truća koješta, sve dok se jadan vepar ne razbudi, razbudi, pa vikne:
- Slušaj, bre, magarčino jedna! Hoćeš li već jednom prestati!? Zar ne vidiš da spavam? A ti, kô navijen! Ako te sad dohvatim, ima da te istresem iz gaća! Nego, briši tamo kod svojih magaraca, pa njima trućaj koliko želiš! Magarci se druže s magarcima! Gubi se i pusti me da spavam! Hajde, tutanj!
Preseče se grešni magarac, pa uhvati maglu. Sve kopitama lupa o zadnjicu.
A vepar odahne, pa se izvali... al’ jok! Nikako da zaspi. Razbio mu se san, pa to ti je!
Onda se, tako iznerviran, zaputi u svet, da nađe neko mesto gde nema magarca.
Eno ga, i dan današnji luta okolo po belom svetu. Šta će, jadan, kad su magarci svugde oko nas.
Нема коментара:
Постави коментар