Sretne jedne noći, onako, slučajno jedan izgladneli, olinjali, načisto propali vuk svog rođaka psa. A taj rođak pas je izgledao baš, baš: podgojen, negovane, sjajne dlake, puca od zdravlja, srećan i zadovoljan.
Gleda ga vuk i ne veruje sopstvenim očima, pa kaže:
- O, moj dragi rođače! Šta, bre, ti radiš u životu, da si takav?
- Kakav, rođače? - začudi se pas.
- Pa, takav, skockan kô porše! Pravi tajkun! A vidi mene! I jači sam, i veći, i pametniji od tebe, a crkô od gladi!
- He-he - iskezi se samozadovoljno pas. - Ništa što i ti ne bi mogao.
- Ja bih mogao? - začudi se sad vuk. - A kako, reci, svega ti?
- Jednostavno - objasni mu pas. - Imam gazdu. I samo imam zadatak da ga čuvam. I njega i njegovu imovinu. On zapoveda, ja ga slušam.
- To je sve? - zine vuk, a pas će:
- Sve, rođače. Možeš da živiš kô bubreg u loju. Radiš što ti gazda kaže i ništa ne pitaš. A, znaš, upravo mu je potreban još jedan čuvar, pa bi ti mogao...
- Super! - oduševi se vuk. - Idemo odmah kod tog tvog gazde!
I tako krenu zajedno.
Usput, zagleda vuk malo bolje svog rođaka, pa ugleda nešto neobično na njegovom vratu, nešto kao ožiljak, šta li...
- Je li, rođače - upita vuk psa - šta ti je to na vratu?
- Koje? - odvrati pas pitanjem.
- To - pokaže mu vuk, a pas će, uz osmeh: - A, to! To je ožiljak od ogrlice.
- Kakve, bre, ogrlice? - zine vuk.
- Ogrlice, brate! - nasmeje se pas. - Gazda me vezuje lancem, danju, kad ništa ne radim. A noću me odveže, da mogu da ga čuvam.
- Kako, bre, vezuje? - zapanji se vuk. - Ti, onda, znači ne možeš da ideš kud hoćeš i kad hoćeš?
- Ha, ha, ha! - zakikota se pas. - Naravno da ne mogu! Nema tu šta da hoćeš i kad da hoćeš. Gazda je moj gazda.
A vuk se zaustavi, pa kaže;
- E, pa rođače, neka tebi i hrana, i maženje, i paženje! Hvala ti na ponudi, al’ ja svoju slobodu ne dam ni za kakvo blago!
Pa se okrene i otrči nazad, u noć.
Eno ga, još uvek trči kroz mrak, još uvek gladan i olinjao, ali slobodan. Tako mu i treba, sam je to tražio!
Нема коментара:
Постави коментар