НАЈВЕЋИ УСПЕХ

 Ономад, кад је оно умро лав, а није имао једног но осам наследника, па му наследници искасапили земљу, јер је сваки од њих откинуо своје парче и био лавић у својој праведно наслеђеној земљици; ономад је у једној од тих наслеђевина један магарац постао министар. Не зна се поуздано за остале земље, али се претпоставља да је и  у њима било магарећих министарстава и у њима одговарајућих министара, али за овог, о ком реч, постоје поуздана сведочења и да је магарац и да је министар.

 Но како свему дође крај, тако и магарцу дође црни петак. Јер је магарац - магарац, па није живео од мита и корупције, као сваки поштени министар, но је поткрадао и крао навелико, не скривајући се; дакле, магарац па магарац!

 Истерају магарца из министарства, па и из владе. Онда га још и кривично потерају. Добро дошло влади да покаже како поштено влада,  бива: нико није недодирљив, па чак ни ако је министар.

 Дигла се халабука. Два-три дана све новине, све телевизије, сваки поштени грађанин је испирао уста магарећим страдањем магарећег министра, па је и то отишло у заборав. Ипак, појавио се на главној државној телевизији нови реалити-шоу: Ја имам најбољи њак.

 Ето, толико...

 Е, није толико!

 Неки се старији житељи ове земљице сећају једне вране која је прво певала, па потом радила у магарећем министарству, будући да је била министрова љубимица - магарац је открио њен грактави таленат, магарац јој омогућио да сними први грактави цеде, магарац ју је, напокон, и запослио у свом министарству, да гракће по земљици и иностранству.

Грактала врана, сналазила се, не баш као њен министар, но у великој магарећој сенци крцкала парицу по парицу, онако, за црне дане, а из џепова и фондова свих својих улизица и подрепица, оних које је потом водала по својим гостовањима - по земљици и иностранству. А кад је њен министар онако магарећи настрадао, притајила се, ни грак од ње, док гужва није прошла.

 Притајила се и - преживела!

 И не само преживела: отворила недавно своју продукцијску кућу. Ено је, снима и своје грактање, али и туђе. За добре паре, наравно.

 Њен чувени мото гракће са свих телевизија: Плати па гракћи до миле воље!

 Чекај, чекај... беше ту и неки славуј...

 Беше, заиста. Упреподобио се пре годину дана.

 Славују, косови, шеве, црвендаћи и остале миле птице-певачице покренуле акцију: У спомен великом славују. И успеле, наравно, јер је у овој земљици само мртав славуј велики славуј. Народни.

 Подгла држава споменик Великом Славују, назвали по њему  једну улицу, један трг, једну библиотеку, две школе и један културни центар.

 Ипак, највећи успех остварио је његов посмртни цеде. Милионске тираже.

 А издавач?

 Ко би други - вранина продукцијска кућа.

СЛИКА ПОХЛЕПНОГ ПСА ДОРИЈАНА

 Jednom je jedan pas, koji se zvao Dorijan i koji je `iveo u dvori{tu jednog privatnog mesara u jednom gradi}u... eto, zaboravio sam kako se gradi} zove, a to i nije bitno za ovu pri~u. Samo se se}am da je pored wega tekao jedan potok, a to je bitno za ovu pri~u.

 Dakle, jednom je pas Dorijan uspeo da sa stola, dok je mesar za trenutak gledao u nebo, jer je ba{ iznad leteo avion-dvokrilac, a avioni-dvokrilci ne lete ba{ svaki dan iznad mesareve ku}e, ukrade jedan pove}i komad mesa. Ukrade tako Dorijan komad mesa, pa za`di iz dvori{ta, iz dva vrlo va`na razloga: da ga mesar ne vidi i da negde na miru sma`e svoj plen.

 Otr~i Dorijan van gradi}a i do|e do mosti}a na potoku. Zadihan - jer, izvinite, kako da jedan pas di{e kad mu je u ustima komad mesa? - zastane, da se malo oduva. I tada ugleda ispod, u vodi potoka, nekog psa. A taj neki pas u vodi dr`i u ustima komad, ma kakav komad, komadinu mesa!

 Dorijan pobeli, pa pozeleni od zavisti. A, glupowa pohlepni, nije uka~io da to vidi sopstvenu sliku u potoku!

 - Skvik! - zaski~i. - Vidi ti ovo! E, ba{ bi mi legla  takva komadina mesi{ta!

 Sko~i Dorijan u potok, bez razmi{qawa, da otme od tog psa komadinu mesa.

Bu}!

 Pa zine da zgrabi onaj komad. Al’ ho}e{! Zatalasa se voda, nestane, naravno, Dorijanove slike. I jo{: al’ ho}e{! Ispadne mu iz usta wegov komad mesa i otplovi ko zna kud.

 Glupi, pohlepni Dorijan!

 Gledala to sve jedna maca, pa }e re}i:

 - E, jesi budala! Ne ka`e xabe narod: ko ho}e ve}e, izgubi iz vre}e!

 Pa otr~i niz potok.

 A Dorijan? Eno ga, jo{ ~u~i u potoku, ube|en da je trebalo da svoj komad mesa nosi u vre}i. Sigurno ga ne bi izgubio.

ЧОРБИЦА ЗА РОДУ И ЧОРБИЦА ЗА ЛИСИЦУ

 Nema lisice na ovome svetu koja nije ube|ena da je najpametnija, najdosetqivija, najlukavija, najmudrija i sve tako.

 E, tako se jednom jedna lisica koja se, naravno, bavila svim vrstama podvala i lukav{tina, namerila na svoju prvu kom{inicu, jednu rodu, koja je, kao i sve rode, `ivela na jednoj visokoj nozi. Drugu je, kao i sve rode, dr`ala podignutu, pa savijenu. Namerila se tako lisica, }ef joj da namagar~i rodu, eto tako!

 - Cewena gospo|o rodo - ka`e rodi lisica. - Bila bi mi velika ~ast kad biste izvoleli ru~ati kod mene.

 - Za{to da ne? - odogovori joj roda. - Vrlo rado. Ionako danas nisam spremala ni{ta za ru~ak.

 Pa tako odu kod lisice.

 Lisica smesti rodu ispred televizora, a ona ode u kuhiwu, pa skuva retku ~orbicu, onu od izmiksovanih povr}ki, pa je sipa ne u ~iniju, ne u duboki tawir, nego na plitku tacnu.

 - Izvol’te, gospo|o - stavi tacnu pred rodu. - Prijatno.

 Jadna roda svojim duga~kim kqunom kquc-kquc-kquc i ni{ta! Nije uspela ni kapku ~orbice da pojede, a lisica liz-srk, liz-srk pa se naboka, trbuh da joj pukne.

 Vidi roda da joj je lukava lisica smestila, pa malo razmisli, razmisli i odlu~i:  „Ovu liju bi trebalo malo nau~iti pameti!”

 Pa ka`e:

 - Veliko hvala, gospo|a lijo, na ovakvoj gozbi. A da li biste sutra vi do{li kod mene na ru~ak?

 - Za{to da ne? - smejuqi se lukava lisica zadovoqno. - Vrlo rado, draga gospo|o.  A {ta ste naumili da skuvate, ako smem da pitam?

- Naravno da smete, draga gospo|o - odgovori joj roda. - Mnogo mi se dopala ova va{a ~orbica, pa }u i ja sutra da je skuvam.

 Ode roda, a lisica se povaqa od smeha: glupe li rode!

 I tako do|e lisica rodi u ku}u. A roda, zaista, skuvala ~orbicu, ali je sipala u bocu duuuuga~kog grli}a.

 - Izvol’te, gospo|o - stavi bocu roda pred lisicu. - I prijatno.

 Obilazila lisica oko boce, al’ - ni{ta! Ni kapku da okusi. A roda duuuga~kim kqunom kroz duuuga~ki grli} srk-srk-srk i dobro se naboka.

 Kr~i lisici prazan stomak, a roda k’o roda, dobra srca, sa`ali se, pa ka`e:

 - Nadam se, kom{inice moja, da si nau~ila ne{to. I od lukavog ima lukaviji.

 Pa donese duboki tawir i sipa lisici ~orbicu.

 Srk lisica srk, pojede nekako ~orbicu, a u zemqu da propadne od stida.

 Pa ode ku}i.

 A roda? Eno je, upravo leti iznad tvog krova. Nosi bebu.

PAUNICA ILI VRANA, TO JE PITANJE

 Jednom jedna glupava i uobražena vrana nađe na jednom proplanku paunovo perje. I tu dobije genijalnu ideju:

 “A da ja uzmem ovo perje, da ga namontiram sebi na rep, pa da budem kao paunica?”

 I odmah prione na posao, da ideju ostvari. Pero po pero, namesti sva paunova pera sebi na rep, pa se zaputi kod svojih ortakinja vrana. Izađe pred njih, pa počne da se šepuri i duvaka.

 Gledale je vrane, al’ ništa ne shvataju. Onda se jedna vrana odluči da pita:

 - Je li, vrano, šta će ti to perje na repu?

 A uobražena vrana joj odgovori, onako, s visine:

 - Nisam ja vrana. Ja sam paunica!

 Zinule vrane od čuda: da li je moguće da neko bude tako tupavo uobražen! A vrana se i dalje duvaka, sve jednako:

 - Ja sam paunica, ja sam paunica...

 Onda jednoj vrani pukne film, pa će reći:

 - Ako si paunica, šta tražiš među nama vranama? Idi u svoje društvo!

 - Tačno! - odgovori joj uobražena vrana. - U pravu si. Idem ja kod paunova.

 I ode kod paunova.

 Gledaju je paunovi, pa ne mogu da veruju: je l’ to vrana odlepila načisto?!

 - Vrano, bre! - najzad dođe do teksta jedan paun. - Šta će ti to naše perje na repu?

 A vrana će, onako, s visine:

 - Nisam ja vrana, ja sam paunica!

 - Ko, bre, paunica!? - iznervira se paun. - Ne čini perje pauna! Skidaj to tuđe perje sa sebe i briši tamo kod svojih vrana! Vrana ostaje vrana, pa ma šta stavila na sebe! Ne kiti se tuđim perjem!

 A vrana uvređeno frkne i ode, mašući repom tako da je pero po pero paunovo počelo da opada. Dok je stigla ponovo do svojih vrana, ni jedno joj više nije ostalo, ali ona to nije primećivala u svojoj uobraženosti i tuposti.

 - Gde si paunice? - dočekale je vrane, kikoćući se.

 A vrana ih dostojanstveno nije ni konstatovala.

 Eno je, još se duvaka, mašući nepostojećim repom, uveseljavajući i vrane i paunove, a i ostale ptice, kao finalista u teve emisiju Ja imam talenat...

ЗА УКРАС, МАКАР

(Сећате ли се оне приповести о магарећем жирију? Има наставак!)

 Прошло десет и више година, догодило се много тога, но наjважније: умро лав. И сад, знате оно: састале се животиње, па бирају ко ће да наследи лава. Бирали, бирали па се посвађали и - свако на своју страну. Распало се Лавље царство.

 Но то и није битно за нашу причу...

 Битно је да се догодило нешто што је било за очекивање: постао једнога дана један магарац министар. Био је то магарац који се бавио културом, посебно музиком, за шта је словио и у лављој царевини за стручњака; није било комисије нити жирија за музички надарене у којима он није био, а наjчешеће и председавао.

 Постао дакле магарац, тај председник жирија, министар. Културе? Неееее! Министар за излазак и улазак у земљу. Нико, ипак, није толики магарац да би магарца поставио за министра културе, кад постоје квалификованији - овце, гуске, ћурани и, нарочито, папагаји. Постао, дакле, магарац министар, па довео, наравно, своје љубимце у министарство.

 И тако је врана, иначе одскора специјалиста за певање деци,  јер деци је добро све што им се да и шта деца знају шта је певање, постала државна секретарка у  магарећем министарству...

 Е, ово вранино министарство је одлучивало који ће певачи певати, тамо, ван земље, а о државном трошку. И за девизе, наравно.

 Тако се води брига о нашим исељеницима, а нарочито њиховој дечици!

 Досетили се јаду наши музичари, па почели да позивају врану на све могуће и немогуће фестивале, смотре, ревије дечје песме. И да је награђују свим могућим постојећим, али и новосмишљеним, дипломама, признањима, наградама, повељама.

 А врана ће им, као што је ред, омогућити да певају тамо, ван земље, а о државном трошку.

 За девизе, наравно.

 Чекај, чекај... а славуј? Шта је с тим грешником, наставником музичког у основној школи?

 Пензионисан, две године пре пуног стажа. По социјалном прoграму. Добио је и отпремнину.

 И опет је одлучио да, коначно, промени свој живот.

 За све паре отпремнине снимио је цеде са песмицама за децу, правим, истинским, на ком су извођачи све славуји, косови, шеве и зебе. Прави мајстори.

 Да, и?

 Ено га, дели цеде бесплатно основним школама - па ко узме, узме... за џабака је,  нек стоји, за украс, макар.

MAGAREĆI ŽIRI

 Jednom je jedan slavuj pročitao u novinama da se traže solo pevači, za snimanje samostalnog cedea u čuvenoj diskografskoj kući  Ciklama.  A slavuj kô slavuj - odmah se primio: pa, molim vas lepo, ko je bolji pevač od slavuja? A taj isti slavuj još uvek nema samostalni cede!

 I tako ode slavuj u čuvenu diskografsku kuću Ciklama, pa se tamo uredno prijavi:

 - Dobar dan. Gde se to snima samostalni cede?

 A tamo mu kažu:

 - Kud si navro? Šta misliš da si jedini? Sedi i čekaj na red.

 Sedne slavuj i čeka. A onda dođe tamo jedna vrana, pa kaže:

 - Ej, ćao. Gde se to snima samostalni cede?

 A tamo i vrani kažu:

 - Sedi i čekaj na red.

Čekali slavuj i vrana na red. Čekali jedan, pa drugi sat, pa kad je već započeo i treći sat čekanja, kažu im oni tamo:

 - Hajde, vas dvoje što čekate na red.

 I uvedu ih u studio. A u studiju sedi jedan magarac. I kaže magarac:

 - Vi ćete da pevate, a ja ću da vas slušam. A onda ću da odlučim ko bolje peva i ko će da snimi cede, jer ja sam stručni žiri.

 Pevao slavuj, pevao, pa otpevao najbolje što je umeo. Graktala vrana, graktala, pa odgraktala najbolje što je umela.

 I onda magarac kaže:

 - Vrano, javi se našoj pravnoj službi, da potpišeš ugovor. Ti ćeš da snimiš cede, jer si pevačica kakva nam treba.

 - Izvinite - kaže slavuj. - Ali to nije pevanje!

 - Ti li će mi kažeš! - razgoropadi se magarac.

 - Ja tvrdim da to nije pevanje, nego graktanje - nastavi slavuj. - I to sasvim stručno, jer ja sam završio Akademiju, solo pevanje.

 - Ma, šta se duvakaš! - ubaci se i vrana u razgovor. - Kome je za pevanje potrebna Akademija? Ja sam prirodno talentovana.

 - Tačno! - potvrdi magarac. - Ni ja nemam nikakve škole, ali znam šta valja, a šta ne. Zato sam žiri. Tvoja stručnost, dragi moj, ovde ne pije vode.

 I tako vrana snimi cede. I taj cede postane najveći hit Ciklame. I ne samo Ciklame, nego, uopšte, najveći hit, hit nad hitovima. Tri meseca prvi na svim top-listama. I svi, evo, još grakću i grakću... takav je to hit! Ne zna vrana šta će s parama koje zarađuje. I ne zna kud će pre da grakće, svi je traže. A baš je juče proglašena za ličnost godine...

 A slavuj? Eno ga, predaje muzičko u osnovnoj školi. Za to je stručan.

PASJA ROĐAČKA PRIČA

 Sretne jedne noći, onako, slučajno jedan izgladneli, olinjali, načisto propali vuk svog rođaka psa. A taj rođak pas je izgledao baš, baš: podgojen, negovane, sjajne dlake, puca od zdravlja, srećan i zadovoljan.

 Gleda ga vuk i ne veruje sopstvenim očima, pa kaže:

 - O, moj dragi rođače! Šta, bre, ti radiš u životu, da si takav?

 - Kakav, rođače? - začudi se pas.

 - Pa, takav, skockan kô porše! Pravi tajkun! A vidi mene! I jači sam, i veći, i pametniji od tebe, a crkô od gladi!

 - He-he - iskezi se samozadovoljno pas. - Ništa što i ti ne bi mogao.

 - Ja bih mogao? - začudi se sad vuk. - A kako, reci, svega ti?

 - Jednostavno - objasni mu pas. - Imam gazdu. I samo imam zadatak da ga čuvam. I njega i njegovu imovinu. On zapoveda, ja ga slušam.

 - To je sve? - zine vuk, a pas će:

 - Sve, rođače. Možeš da živiš kô bubreg u loju. Radiš što ti gazda kaže i ništa ne pitaš. A, znaš, upravo mu je potreban još jedan čuvar, pa bi ti mogao...

 - Super! - oduševi se vuk. - Idemo odmah kod tog tvog gazde!

 I tako krenu zajedno.

 Usput, zagleda vuk malo bolje svog rođaka, pa ugleda nešto neobično na njegovom vratu, nešto kao ožiljak, šta li...

 - Je li, rođače - upita vuk psa - šta ti je to na vratu?

 - Koje? - odvrati pas pitanjem.

 - To - pokaže mu vuk, a pas će, uz osmeh:

 - A, to! To je ožiljak od ogrlice.

 - Kakve, bre, ogrlice? - zine vuk.

 - Ogrlice, brate! - nasmeje se pas. - Gazda me vezuje lancem, danju, kad ništa ne radim. A noću me odveže, da mogu da ga čuvam.

 - Kako, bre, vezuje? - zapanji se vuk. - Ti, onda, znači ne možeš da ideš kud hoćeš i kad hoćeš?

 - Ha, ha, ha! - zakikota se pas. - Naravno da ne mogu! Nema tu šta da hoćeš i kad da hoćeš. Gazda je moj gazda.

 A vuk se zaustavi, pa kaže;

 - E, pa rođače, neka tebi i hrana, i maženje, i paženje! Hvala ti na ponudi, al’ ja svoju slobodu ne dam ni za kakvo blago!

 Pa se okrene i otrči nazad, u noć.

 Eno ga, još uvek trči kroz mrak, još uvek gladan i olinjao, ali slobodan. Tako mu i treba, sam je to tražio!