GLADNI, A NAIVNI ORAO I GLADNA, A KVARNA VRANA

 Jednoga dana kralj neba, orao, odleti na more, da prona|e nešto za jelo. Sleti tako na jednu stenu i gleda, a odmah ispod površine, u moru, pliva riba. Pliva-pliva. Vidi je orao pa uzleti, obruši se i zgrabi je. Odnese je na obalu, pa kljuc, pa kljuc, pa kljuc - i nikako da je proguta.

 A gledala to jedna vrana, gledala, pa se domislila kako da se okoristi. Kaže vrana orlu:

 - Orle, orle, tako nećeš nikada da pojedeš tu ribu!

 A orao se naljuti:

 - Ti li ćeš da mi kažeš!

 - Orle, orle - mirno će vrana - hoćeš da te naučim kako da pojedeš ribu?

 - Ti mene da naučiš?! - nastavi orao da se ljuti. - Daj, prošetaj malo!

 - Orle - i dalje će mirno vrana - a je l’ hoćeš izistinski da te naučim?

 - E, baš da vidim! - naruga joj se orao. - Kaži, genijalko!

 - Evo ovako - kaže vrana - uzmeš ribu u kljun, odletiš visoko, visoko i baciš je. Riba padne na zemlju, razbije se u komadiće, a ti onda kljuc-kljuc i kljuc-kljuc i pojedeš komadiće.

 - Vidi! - iznenadi se orao. - Nije ti to loše! Pa, da probam.

 I uzme ribu u kljun, pa odleti visoko, visoko, pa baci ribu, a riba padne na zemlju, a vrana pritrči, zgrabi ribu i bež’!Pobegne vrana s ribom, odleti u čestar i sasvim se sakrije.

Pa pojede ribu. I još kaže:

 - Šta mu vredi što je kralj visina, kad je naivčina. Ne jede ribu ko ulovi, nego ko ume.

 A orao? Eno ga, kljucka samo semenke i bobice, veli, dosta mu je riba.

ORAO SILEDŽIJA I MAMA LIJA, LUKAVA NARAVNO

 Jedno jutro mama lija izađe da potraži nešto za jelo i povede sa sobom svog sinčića lisičića. A taj je bio nevaljao i nemiran dozlaboga! Samo je jurcao levo-desno kô muva bez glave, i nije slušao mamu, i nije gledao kud ide, i tako se odjednom našao na vrhu jedne ogromne, strme stene. I kad ga je mama lija ugledala, načisto se presekla.

 - Sine! - povikala je. - Stani! Ne mrdaj! Miruj tu gde si, da ne padneš. Evo, stižem odmah, da te skinem odatle!

 Pa je potrčala, ali nije stigla ni do podnožja stene, kad ti se s neba obruši nekakva ogromna orlušina, zgrabi lisičića i odnese ga visoko, visoko.

 Stane mama lija, isprepada se, pa počne da moli orla:

 - Orle, orle, vrati mi moje dete! Šta će ti on? Molim te, vrati mi ga!

  A orao - ni da čuje. I, što je još gore, odnese lisičića u svoje gnezdo, koje je bilo na samom vrhu jednog jako visokog drveta. A mama lija se još više prepadne, pa udari u kuknjavu:

 - Orle, orle, molim te, vrati mi moje dete! Vidiš kako je to visoko! Može da padne, da se udari, da polomi ruku ili nogu, ne daj Bože... molim te, vrati mi moje dete!

 A orao - ni da čuje!

 Jadna mama lija, kud će, šta će... gleda levo, gleda desno i ugleda nedaleko, na livadi, vatru koju su čobani zapalili, pa ostavili, a oni otišli.

 “Super!” pomisli lisica. I otrči do vatre, pa uzme jednu zapaljenu granu, pa se vrati do drveta, pa kaže:

 - Orle, orle, molim te da mi vratiš dete!

 - Ne pada mi na pamet! - odbrusi nadmeno orlušina.

 A mama lija će na to:

 - Orle, ako mi ne vratiš moje dete, ja ću ovom granom da zapalim drvo, pa će da izgori i drvo i tvoje gnezdo!

 - Ej, čekaj! - uplaši se orao. - Stani! nemoj! Evo tebi tvoje dete!

 Pa zgrabi lisičića i spusti ga pored mame. A mama lija uzme dete i bež’, bež’ preko livade, a sve misli: “O, hvala ti Bože što je orao onako glupav! Kud bih ja zapalila drvo, da izgori njegovo gnezdo i moj sin u njemu!”

 Pa kad su stigli do kuće, kaže mama lija svom sinčiću lisičiću:

 - Sine moj, molim te da mi nešto obećaš. Nemoj više da si nevaljao i neposlušan. Nemoj više da jurcaš okolo kô muva bez glave. Da daš mami ruku. I da budeš poslušan. Važi?

 - Važi - kaže lisičić.

 I od tada je bio najbolje dete na svetu.

 A orao? Eno ga, stoji u redu za kredit, hoće da kupi stan u soliteru.

VELIKI ŽABAC, MNOOOGO VEĆI VO

 Na svetu uvek ima onih koji bi da budu veći nego što jesu, po svaku cenu.

 Tako jednoga dana jedan vo izađe na jednu livadu da pase jednu travu, a u travi su bile žabice.

 Pase vo travu, gleda svoja posla, ne obraća pažnju na žabice, kao i obično. A kako bi obratio pažnju, kad su žabe male, malecke, a on veeeeliki?

 E, ali, našao se tu jedan tupavi, uobraženi žabac. Pa kaže taj žabac:

 - Vidi ti vola kako se pravi važan! Pa on mene uopšte ne primećuje!

 - Ha-ha-ha! - nasmejale se ostale žabice. - Pa, kako da te primeti kad si ti mali a on veeeeliki?

 - Ko mali?! - razgoropadi se žabac. - Ja mali? Ja mali?! Ja mogu, samo ako hoću, da budem veliki kao on!

 - Daj - kažu mu žabice - ne pričaj svašta!

 - Ja pričam svašta?! - vikne žabac. - E, sad ćete da vidite!

 Pa udahne duboko vazduh, naduje se sav i onda pita:

 - A? Šta kažete? Jesam sad veliki kao on?

 - Ma, nisi! - kažu mu ostale žabice. - Ti si jedan mali žabac!

 - Ko mali?! - opet se razgoropadi žabac. - Ja mali? Ja mali?! E, sad ćete da vidite!

 Pa udahne još dublje vazduh, pa se još više naduva, pa kaže:

 - A? Jesam sad veliki kao on?

 - Ma, nisi! - kažu mu ostale žabice. - Još uvek si ti samo jedan mali žabac!

 - A, tako! - iznervira se žabac. - E, sad ćete da vidite!!!

 Pa udahne duboko, duuuuuboko, pa se naduje, pa se naduuuva i - odleti, kao balon. Odleti viiisoko, odleti daleko i nestane. A vo pogleda, pogleda, pa kaže:

 - Cccc! Tako to biva s onima koji žele da budu veći nego što jesu.

 I nastavi mirno da pase travu.

 A žabac? Nestao, zar ga ne vidite? Spominje se, ponekad, kad velike žabe pričaju poučne priče malim žabama.

NAJLEPŠA KUĆA: MOJ STAN

 Družili se tako jednom jedna velika žaba i jedan mali miš. Pa jednom kaže mali miš velikoj žabi:

 - Žabo, žabice, a da li bi htela da dođeš malo kod mene, da vidiš kako je lepa moja kuća, najlepša na svetu? 

 A žaba kaže:

 - Zašto da ne! Samo, gde je tvoja kuća?

 - Znaš gde je onaj stari mlin? - kaže miš.

 A žaba kaže:

 - Stari mlin... stari mlin... aha, znam! Tu, odmah uz potok!

 - E, tamo ja stanujem - kaže miš.

 I žaba kaže:

 - U redu. Idemo.

 I tako odu do starog mlina.

 Uđe žaba u mlin, kad ono tamo - brašno! Levo brašno, desno brašno, gore brašno, dole brašno, ispred brašno, iza brašno... svugde brašno!

 - Au! - kaže žaba. - Mišu, moj mišiću, a gde ti je ovde voda?

 - Iiii! - zaciči miš uplašeno. - Kakva voda?! Pa jedna kap vode bi napravila od brašna testo! A kako ja da stanujem u testu?

 Namršti se žaba, pa kaže:

 - Ništa ti ovo ne valja! Nego, da dođeš ti kod mene, da vidiš gde ja stanujem i kako je kod mene lepo, najlepše na svetu.

 Razmisli malo miš, pa kaže:

 - Važi. A gde ti stanuješ?

 - Znaš gde je ona velika bara? - pita žaba, a miš opet malo razmisli, pa kaže:

 - Znam.

- E, tamo ja stanujem - kaže žaba. - Pa, je l’ idemo?

 I tu miš malo više razmisli, razmisli pa kaže:

 -Ali to je jako daleko. Kako ću ja, ovako mali, da odem tamo?

 A žaba će na to, bez razmišljanja:

 - Ih, nema problema! Popneš se meni na leđa, pa ću da te odnesem.

 - E, žabo, žabice - kaže miš - ima problema! Ti ćeš skok-skok-skok, a ja ću pad-pad-pad s tvojih leđa, pa ću da se udarim, pa će da me boli.

 I tu žaba počne da razmišlja. I onda se seti:

 - Imam ja rešenje za svaki problem.

 Pa uzme s jedne vreće plavu traku, onu kojom se vreća vezuje da se brašno ne raspe, pa popne miša na svoja leđa, pa veže jedan kraj plave trake mišu za repić, a drugi kraj plave trake sebi za nogu i onda skok-skok, skok-skok-skok,skok,skok-skok... sve do bare. Stane ispred bare i spremi se za veeeliki skok, a miš kaže:

 - Nećeš valjda?!

 - Hoću - kaže žaba. - To je moj stan.

 A miš se brzo snađe i još brže odveže traku sa žabine noge i još, još brže skoči na zemlju. A žaba skok i buć! U baru.

 - Auh - kaže miš. - U poslednjem trenutku!

 Pa onda kaže:

 - Žabo, žabice, neka tebi tvoja najlepša kuća, a ja idem u moj najlepši stan. Tebi bara, meni brašno. Svakom je najlepše tamo gde pripada.

 I ode.

 A žaba? Eno je, brčka se u bari i uči da pliva leđnim stilom.

VUK K'O VUK, A JAGNJE PAMETNO

  Jednom jedno jagnje ožedni, pa pođe na potok da se napije vode. A mama ovca mu kaže:

  - Nemoj tamo da ideš, sine moj,  jer tamo često dolazi veliki zli vuk. Sačekaj da tata dođe iz tora, pa da zajedno idete.

  A jagnje kaže mami ovci:

  - Ne brini, mama. Umem ja s velikim zlim vukovima, jer su veliki zli vukovi jako glupi, a ja sam jedno pametno jagnje.

  I tako jagnje ode samo na potok. Ali tek što je htelo da pije vodice, eto ti ga veliki zli vuk. A taj je gledao samo da nekome nešto napakosti, nekog da gnjavi i masira i da nekome nanese neko zlo. 

  I taj, kad je ugledao jagnje, odmah pomisli:“Oho-ho! Evo lepog posla za mene! E, sad ću ja načisto da sredim ovo malo i bespomoćno jagnje.”

  Pa stane pored jagnjeta i zaurla:

  - Auuuuuu! A zašto ti mutiš vodu koju pijem?

  A jagnje, mrtvo ‘ladno, kaže:

  - Ali, čika vuče, kako ja mogu da mutim vodu koju ti piješ kad ti stojiš uzvodno, a ja nizvodno i voda teče od tebe prema meni?

Vidi vuk da je ispao glup, pa se još više raspakosti, pa će:

- Aha! Tako! A zašto si ti pričao svašta o meni? Zašto si me ogovarao, a?

  A jagnje će:

  - A kada i gde, čika vuče?

  - Kako kada?! - zareži vuk. - Pre šest meseci, dole, na livadi!

  - Ali, čika vuče - umilno se osmehne jagnje - ja pre šest meseci nisam ni bio rođen.

  Vidi vuk da je ispao još gluplji, pa, da se izvadi, zaurla besno:

  - Eeee! Ako to nisi bio ti, onda je to bio tvoj otac!

  A jagnje se još umilnije osmehne, osmehne, pa kaže:

  - Čika vuče, ako je to bio moj tata, zašto ti to meni pričaš? Zašto to ne kažeš mom tati?

  - Je l’? - urla vuk. - A gde je, moliću lepo, taj tvoj tata?

  - Pogledaj iza sebe, čika vuče - zameketa jagnje najumilnije što je umelo. - Vidiš ono stado ovaca? E, onaj ovan predvodnik, onaj najveći i najjači, onaj s najvećim rogovima, e to je moj tata!

  Osvrne se vuk, pa vidi ovna... auuuuu, veliki li je! Auuuu, opasan li je! Pa se vuk isprepada. Pa vuk kaže:

  - Dobro, dobro, odoh ja sad da to raspravim s njim...

  I zaždi niz stazu, kukavički podvijena repa.

  - Ej, čika vuče! - dobaci mu jagnje. - Moj tata je na drugoj strani, ne tamo gde ti trčiš!

  A vuk - ništa. Odjuri, glavom bez obzira.

  A jagnje se napije vode, pa se vrati na livadu i kulturno se javi, prolazeći pored ovna-predvodnika:

  - Dobar dan. Kako ste danas?

  I ode kod mame.

  A vuk? Eno ga, pije mineralnu vodu, nešto mu se ne ide na potok...

JEDNA LISICA, JEDAN GAVRAN I JEDNA KOMADEŠKA SIRA

  Jednoga dana jedan je gavran sedeo na jednoj grani jednog drveta i držao u kljunu jednu komadešku sira. I prolazila jedna lisica ispod tog jednog drveta na čijoj je jednoj grani sedeo jedan gavran držeći u kljunu jednu komadešku sira. I ta jedna lisica je bila jako gladna. I onda je videla jednu granu na kojoj je sedeo jedan gavran koji je držao u kljunu jednu komadešku sira. I onda je jedna lisica, koja je bila jako gladna, pomislila jednu misao: „Jao, što bi bilo lepo kad bih ja imala onu jednu komadešku sira!”

  A jedan gavran nije mislio nijednu misao, jer je bio glup i uobražen.

  I onda je jedna lisica pomislila još jednu misao, pa je stala ispod te jedne grane i jednim najslađim glasom kazala jednom gavranu koji je držao jednu komadešku sira u kljunu:

  - Gavro, Gavro, kako si ti jedna lepa ptica! Kako ti imaš lepo i sjajno crno perje! Kako ti je stas prefinjen, a pojava plemenita!

A jedan gavran je počeo jako da se pravi važan.

- Gavro, Gavro - nastavila je jedna lisica da priča još umilnijim glasom - mora da ti je i glas isto predivan, jer jedna takva predivna ptica mora da ima najlepši glas na svetu.

  A jedan gavran je nastavio da se pravi jako, jako važan, iako nije razumeo gotovo ništa od onoga što mu je jedna lisica kazala, ali je to svakako bilo nešto jako, jako važno. I jedna lisica je zamolila:

  - Gavro, Gavro, da li bi hteo, molim te, nešto da mi otpevaš, jer ako ti je glas kao što ti je izgled, onda si ti prava kraljevska ptica!

I tu se jedan gavran napravi jako, jako, jako važan, pa grakne iz sve snage:

  - Grrraaaaaaaaaaa!!!

  A iz kljuna mu ispadne jedna komadeška sira. I onda jedna lisica uzme tu jednu komadešku sira i u slast je pojede. I još kaže jednom gavranu:

  - Auuuu! Ala si ti jedna glupa i uobražena ptica!

  Pa ode.

  A gavran? Eno ga, priprema se da polaže prijemni za muzičku školu, odsek solo pevanje.